Cabaret MYRKUR + DEAFHEAVEN (Rote Fabrik Zürich, 31. 3. 2016)

Slagalica se završila, četvrtak je, i pre tačno dve nedelje u ovo vreme pojeli smo preskupi ciriški kebab (traume) i popili preskupi ajran, te se uputili na mini parking ispred Crvene fabrike - krajem 19. veka je to stvarno i bila - da mi se do osam sati i mogućnosti ulaska pravi društvo.

Iz auta smo počeli da primećujemo pristižuće metalike (ali švajcarske) i odagnali nepostojeću sumnju da smo na pravom mestu.

S akademskih 15-ak minuta zakašnjenja (jedan naš čovek koji je prisustvovao minhenskom koncertu veče pre ispravno ju je nazvao “Montessori”), oko 20.45 na scenu je stupila Dankinja Amalie Bruun i prateći sebe na klaviru klavijaturi izvela jednu od svojih vokalnih minijatura. Ubrzo joj se pridružuje tročlana banda basiste, bubnjara i gitariste, i čudesna sudbina Amelije Brun, zabeležena na najlepšem prošlogodišnjem albumu (“M”), biva izvedena na zadovoljstvo malobrojnih. U prvom redu bezdimog kluba preda mnom je začaravala vršnjakinja “vanzemaljske ljepote” (“Bavarac”) i istovetnog talenta, s lakoćom napuštajući klavijature i hvatajući se gitare, smenjujući anđeoski glas đavolskim groulom i vriskom. Valjalo je nešto i snimiti, pa sam propustio da odigram uz šugejzičnu “Dybt i Skoven”, te otplešem i otplačem uz Bathory obradu “Song To Hail Up High” na bis. Džordž Klark nije joj se kao u Beču pridružio da otpeva “Mordet”, ali ta je pesma ionako dostojna jedino povampirenog Čaka Šuldinera.

Posle kratkog, ali izuzetno ozvučenog nastupa bilo je jasno da dva takva nije preporučljivo odslušati uz binu, pa sam požurio da kupim majicu prema motivima jednog fana i ploču koju će mi kasnije i potpisati (“Myrkur to Peter”); obaška što ćemo malo i popričati. Čitajte...

Ispostavilo se da iz zemlje u poslednje vreme izlazim jedino u pravilnom intervalu od dve i po godine zbog koncerta Deafheaven.

Hipsteri ili ne (a zašto da ne), za nijansu slušaniji nego što volim da su bendovi koje slušam (a ipak samo nekoliko stotina posetilaca koncerta usred Ciriha, sa sve mnom i jednim iz SAD), kidaju.

Još više nego onomad u Parizu.

Izveli su celi novi album i ranije propuštenu “Dream House” s prethodnog, ali nikakva predvidivost tog koncepta ne smeta. Ne smeta ni to što im pesme postaju podudarne kao trouglovi: SSS, SUS, SSU, s tim što u njihovom slučaju stranica-stranica-ugao znači glasno-glasno-tiho; ili obrnuto, svejedno. Uživo je to perfektno izvedeno, a opet prepuno osećanja, najtananijih i onih drugih, i kad ta druga krenu da pljušte kao iz kabla, očekivana duga donese ozarenost.

To, a posebno Myrkur, nešto je što sam oduvek očekivao od blekmetala - u gimnaziji verovatno i ne znajući za šugejz i sanjivi pop. Da gitarista izađe u majici the Smiths, a ne u nekoj glupavoj metalnoj; nigde bodlje, nigde lanca, nigde krečnog mleka i katrana. Da uz poslednju pesmu s aktuelnog albuma, pretposlednju na koncertu, tancujem kao na dark najtu. Mažen i muzikom gažen.

Myrkur se oduševila što sam iz Srbije potegao na koncert, i obećala da će nas posetiti idući put; “pet datuma u Nemačkoj, pa to je suludo”, kaže ona posle certa.

Petar Cvetković Krstev

(Ne, nisam bio u kabareu “Volter”; znam da je stoleće, taman moram opet tamo.)